Pod dva vodoravno: organ za utisak, četiri slova… E, da, to je čulo. U
stvari, prema današnjem razumevanju jezika, bio bi to organ za „slušni
utisak”. I tu mi se, naravno, otvorila gusta mreža asocijativnog
povezivanja pojmova (mreža koja je veoma važna za imenovanje sveta),
odvukavši me beskrajno daleko od započete ukrštenice, u neke mnogo
zanimljivije priče o rečima.
Ostatak teksta iz "Zrenjanina" možete pogledati OVDE.(Na tekst ukazao Adnan Spahić)
3 коментара:
"...veoma je lako i praviti i rešavati ukrštenice, to je omiljena zabava miliona."
Da je lako praviti, ne bih rekla.
Pre svega ČULO nije ORGAN. Čula kod ljudi i životinja predstavljaju prijemnike opažanja ili percepcije informacija iz sopstvenog tijel i svoje okoline. Pojednostavljeno, jedno čulo predstavlja sposobnost jednog organizma da opazi vanjske i unutrašnje podražeje ili stimulaciju. Još prema Aristotelovoj definiciji postavljenoj 3. vijeku p. n. e. postoji pet čula: dodir, miris, okus, sluh i vid. Organi koji su receptori ovih čula su koža, nos, jezik, uvo, oko.
Gospođa Bailović vrlo pogrešno povezuje reč ČULO sa ČUTI jer kaže: "Reč čulo u vezi je sa čuti, to je sasvim očigledno i neupitno, ... da je i čovek, u stvari, u vezi sa čuti". A šta je sa mirisati, videti, ukusiti, dodirnuti ...?
A Mirka je potpuno u pravu da nije lako praviti ukrštenice. Gospođa Bailović sigurno nije dosad napravila nijednu ukrštenicu (a što nije, kad je lako?), ali ih je rešavala svakako, jer to je svakako lakše.
Konfuzan i nedorečen tekstić bez ciljne predstave.
Ipak, mislim da razumem šta je autorka pokušala da kaže.
Prvo, čulo je zaista etimološki povezano sa glagolom čuti (otuda: čuvstvo). Iako reč najčešće koristimo u usko specijalizovanom značenju, čuti pre svega znači osećati (čitav ljudski dijapazon emocija se može svesti na utiske dobijene putem čula sluha; zapravo, ne postoje urođeni strahovi od taktilnih, olfaktivnih, gustativnih, niti vizuelnih utisaka, već samo od akustičnih, što će reći da je čulo sluha baza za razvoj svih složenih osećanja). Dodao bih i nešto lično: od svih tipova ljudi, najviše me užasavaju oni bez sluha i podilazi me jeza kad ih sretnem ili vidim na ekranu (esencijalne psihopate; obično se bave politikom i skloni su manipulaciji tzv. normalnim ljudima koji ih doživljavaju kao superiorne, prosto zato što ih emocije ne ometaju).
Drugo, tvrdnja da je u našem arealu - zahvaljujući fonetskom pravopisu - mnogo lakše praviti ukrštenice nego npr. na francuskom govornom području je sasvim tačna. Fonetsko pravilo je i dovelo do totalnog obrazovnog rasula, pa umesto da posluži lakšem opismenjavanju ljudi, izbrisalo je granicu između pismenosti i nepismenosti, jer je za tzv. opismenjavanje postalo dovoljno da čovek nauči 30 slova. To dalje znači da svako ko uspešno izuči prvi razred osnovne škole tj. nauči da zapiše svaki zvuk koji čuje i može da izgovori - automatski postaje tzv. pismen i može npr. da se bavi enigmatikom.
I tako je došlo do potpuno apsurdne situacije da se u našem arealu ukrštenim rečima uglavnom bave nepismeni (za razliku od svih ostalih delova sveta, uključujući i one gde je pravopis vrlo blizak fonetskom, kao u Italiji ili u skandinavskim zemljama). Pismen čovek se od nepismenog razlikuje po edukativnoj širini, a da bi npr. jedan Englez stekao takvu širinu, nužno mora da guli kupe. Na drugoj strani, srpski đilkoš sa osmoletkom i manuelnim zanatom ne mora da pročita ni zbirku pesama Ljubivoja Ršumovića da bi mogao da ukršta - jer mu je dovoljan onaj prvi razred. I kad se gomila takvih đilkoša nađe na istom mestu, dobijete npr. jedno poznato enigmatsko udruženje građana sa nepismenim predsednikom, nepismenim članovima predsedništva, nepismenim urednicima itd.
Kad biste ovo ispričali jednom prosečnom Englezu, pa mu pride šematski prikazali - ne bi razumeo. To valjda znači da je gospođa Bailović ipak u pravu: veoma je lako sastavljati ukrštenice na srpskom jeziku, jer ne postoji alternativno objašnjenje za dominaciju nepismenih u toj oblasti.
Постави коментар